Prof. dr Ivan Ivić, gost uvodničar u dnevnom listu “Danas”

Prof. dr Ivan Ivić: Škola je veoma slab konkurent moćnim novim izvorima znanja

* Sve reforme koje se sastoje u uvođenju novih predmeta i delimičnih promena programskih sadržaja predmeta su stranputica Današnja škola je pred velikim izazovima. Razlozi za to se nalaze van same škole.

Ovde se pre svega misli na nastajanje celovitog digitalnog sveta. Digitalne tehnologije kao oruđe ljudske delatnosti menjaju sve te delatnosti. A pošto su digitalne tehnologije intelektualne tehnologije, one u najvećoj meri menjaju upravo intelektualne delatnosti. Najbolja teorija psihičkog razvoja kakva je kulturno-istorijska teorija Lava Vigotskog upravo sve promene u psihičkom razvoju u toku istorije tumači promenom oruđa kojima se služi ljudski um. (Na sličan način je obrazovanje kao intelektualna delatnost bila u situaciji radikalnih promena pri pojavi štamparije.)

U situaciji kada se tek naslućuju te promene, ovde neće biti izložene fantazije o njima, nego će biti učinjen pokušaj definisanja osnovnih determinanti tih promena i osnovnih dilema.

Prvi veliki izazov za školu kakva je danas sastoji se u činjenici da ona nije jedini izvor znanja (davno prošla su vremena kada je znanje koje je prenosio učitelj bilo glavni izvor koji se zapisivao i pamtio) jer postoje drugi moćni konkurenti. Ovde se misli i na veoma razvijene štampane izvore znanja ali, pre svega, na digitalne izvore (internet, velike baze podataka). I odmah treba reći da je škola veoma slab konkurent tim moćnim izvorima jer je znanje koje posreduje škola isuviše skromno prema sadašnjim, a pogotovu budućim digitalnim izvorima znanja.

Škola još nema odgovor na taj izazov. Sve reforme koje se sastoje u uvođenju novih predmeta i delimičnih promena programskih sadržaja predmeta su stranputica.

Ima li škola ikakve šanse u utakmici sa takvim konkurentima? Ogromna šansa škole se nalazi u razlici između informacija i znanja. U digitalnim izvorima se može naći zastrašujuća količina informacija (druga reč bi mogla biti – podaci, to jest mnoštvo izolovanih podataka) i škola i nastavnik koji bi pokušali tu da konkurišu bili bi u žalosnoj i smešnoj poziciji.

Nasuprot informacijama postoje znanja kao organizovane i smislene celine, kao organizovane strukture koje daju smisao pojedinačnim informacijama (podacima). Kao sjajna ilustracija toga je Mendeljejevljeva tablica periodnog sistema elemenata u kojoj je sažetak osnovnih znanja iz hemije. Takve organizovane strukture postoje u svim naučnim oblastima. Takve strukture znanja služe kao moćni filteri za snalaženje u “džungli informacija” kakva postoji u informatičkim izvorima. Izuzetna ilustracija kako škola može u tom smislu da iskoristi svoje prednosti može se naći u evropskom dokumentu Fibonači o naučnom obrazovanju u kome je definisano samo 10 principa i 14 velikih ideja u prirodnim naukama ka čijem usvajanju bi trebalo da bude usmerena celokupna škola. Takvi programi obrazovanja bi mogli da osposobe mlade da najproduktivnije koriste moćna i dragocena znanja rasuta po informatičkim izvorima, da osposobe mlade da tokom celog života koriste nova znanja koja se gomilaju za lične, društvene i profesionalne potrebe, da nauče da koriste (i stvaraju!) pametne uređaje.

Škola može da ostvari takve obrazovne učinke ako se ne bude sluđivala samo usvajanjem mase informacija nego ako se reorganizuje u celini (uključiv i razumno preispitivanje kičme škole koja se sastoji u predmetno-razredno-časovnoj organizaciji), ako iskoristi osnovna znanja iz svih velikih oblasti kao moćno oruđe za podsticanje razvoja, za formiranje kompetencija (a ne samo nalaženje informacija), za negovanje radoznalosti, praktikovanje metoda dolaženja do znanja, razmišljanje i kritičko mišljenje o fizičkom i socijalnom svetu u kome se živi.

Škola ima potencijalno još jednu veliku mogućnost i prednost – da postane mesto punokrvnog življenja mladih koji se (i pored silnih “društvenih” mreža) osećaju usamljeno i pate od izolacije i depresije: da bude centar društvenog života, mesto za slobodne sportske, kulturne, stvaralačke aktivnosti po ličnom izboru koje su potreba mladih organizama u razvoju.

Promene škole u tom pravcu su potrebne i u načelu moguće, ali nema nikakve garancije da će se i ostvariti (zasad nema ni jasnih uvida da su promene u tom pravcu neophodne).

Nije isključen i sasvim drugačiji pravac promena. Jer, digitalni svet sadrži i drugačije mogućnosti: otvara mogućnost da se živi u tom virtuelnom svetu (u dubokom raskoraku sa realnim svetom), da mladi, koji su od ranog detinjstva izloženi tom svetu, počnu da žive u jednoj vrsti autizma, da u velikim količinama konzumiraju trivijalnu masovnu kulturu koja se posreduje preko informatičkih uređaja (mladi su iz nekih razloga fascinirani smartfonima i sličnim napravama), da traće svoje vreme na jeftine sadržaje, da izgube sposobnost uspostavljanja kontakta sa kulturnom baštinom čovečanstva (uključiv i kulturnu baštinu svoje kulture), da ne budu u stanju da čitaju iole ozbiljna umetnička dela (već ima istraživanja koja čitanje sa informatičkih sredstava nazivaju “plitkim” pa se postavlja pitanje da li je zamislivo da sadašnji gimnazijalci pročitaju četiri toma Tolstojevog romana “Rat i mir”). U takvoj viziji škola, ako se radikalno ne promeni, može postati samo marginalna institucija.

Drugim rečima, umesto izraza “digitalni urođenici”, za savremene mlade možda će se moći govoriti o “digitalnim varvarima” koji ignorišu sve tekovine kulturno-istorijskog razvoja i uspostavljaju jednu novu civilizaciju u diskontinuitetu sa dosadašnjom.

Ako škola krene u promene koje su neizbežne, to će biti proces dugog trajanja, jer je obrazovni sistem inertan (često je ta inertnost omogućavala da se ono što je vredno u školi održi i u situacijama krize!)

Sadašnje promene u obrazovnom sistemu Srbije iako se deklarišu kao “reforma” nisu ni u pokušaju promene u smeru koji je ovde nagovešten.

Objavljeno u listu “Danas” 26. januara 2018.